“Larošfuko je rekao da se ni Sunce ni smrt ne mogu netremice gledati.”

 

Otada su astronomi, koristeći bezbrojna lukavstva koja im je stavila na raspolaganje nauka kojom se bave, a svaka nauka mora da se služi lukavstvima - odredili težinu Sunca, izračunali njegovu starost i predskazali njegovo gašenje. Ali nauka je ostala nekako zaplašena i ispunjena strepnjom pred onim drugim suncem, to jest pred smrću.

 

I danas istinito zvuči ova Mečnikovljeva opaska: »Naš razum, koji je postao tako smeo i tako preduzimljiv, do sada se veoma malo bavio smrću.« On se njome do sada veoma malo bavio zato što čovek čas odustaje od toga da gleda smrti u oči, potiskuje je u drugi plan i zaboravlja da ona postoji (baš kao što zaboravlja da i Sunce postoji), a čas, naprotiv, gleda u nju netremice, opčinjenim pogledom koji se gubi u umnoj ukočenosti i iz koga izviru opsene.  On, pre svega, nije video da glavnu tajnu ne predstavlja smrt, nego stav koji sam pred njom zauzima.

 

Treba, dakle, potpuno promeniti ugao iz koga se smrt posmatra, izokrenuti sve ono što izgleda očigledno, tražiti ključ stalno gde se mislilo da se nalazi brava, zakucati čoveku na vrata pre nego što se zakuca na vrata smrti. Treba otkriti duboke strasti koje vladaju čovekom suočenim sa smrću, razmotriti ono što je ljudsko u mitu o smrti i proučiti samog čoveka kao nesvesnog čuvara te tajne.

 

O smrti i reinkarnaciji je pisano sa različitih stanovišta; biološko-medicinskog, filozofskog, psihološkog, kulturno-istorijskog, religijskog i mističkog. Ova stanovišta su delom povezana, a delom nezavisna.

 

Prema jednom shvatanju smrt je kraj u svakom pogledu (nema ničeg posle smrti). Zastupali su ga pojedini mislioci Kine, Indije i Grčke, a u naše vreme to je stav prirodno-naučnog materijalizma.

 

Druga tri shvatanja odbacuju ideju da je smrt kraj egzistencije, ali različito određuju nastavak. Prema jednom određenju, pojedinac nastavlja neku vrstu netelesne, ali individualne egzistencije u nezemaljskoj ravni (u podzemlju ili nadzemIju, nebesima). U poznoj taoističkoj i jogičkoj (tantričkoj) tradiciji razvija se jedna podvarijanta ovog shvatanja. Taoisti i jogini koji su preobrazili sebe i navodno, postigli jednu ravan nepropadljive telesne egzistencije, ostaju na zemlji, ali u udaljenim predelima ili visokim planinama.

 

Shvatanja reinkanacije takođe ima više varijanti. Latinski termin (re-incarnatio) je ključno ponovno otelovljenje vraćanje u meso, (iste duše, osobe, ili identiteta), bilo da se govori o seljenju duše (grčki, metem-psychosis), ponovnom bivanju (skt. punarbhava) ili ponovnom rađanju (grčki, palingenesia). Varijante se iskazuju u pogledu opsega otelovljenja, njegovog smisla, kao i mogućnosti oslobađanja od ponavljanih reinkrnacija.

 

Reinkarnacija (u ezoteriskom) tumači se kao proces kojim duša, duh koja je živela u nekom ljudskom telu, posle smrti i prelaznog života, prelazi u telo drugog čoveka koji se tek rodio. Ceo proces se može mnogo puta ponavljati.

 

Nekad se smatra da se reinkrniranje odvija u krugu Ijudi, nekad u ravni svih živih bića (uključujući demone i polubogove), a nekad uključuje čak i nežive objekte (s tim što se takva shvatanja javljaju u sklopu animističke slike sveta, u kojoj, zapravo, nema neživih objekata).

 

U budizmu se na drugačiji način shvatala reinkarnacija nego u hinduizmu onda kada je uzimano u obzir da budizam odbacuje postojanje trajne suštine ili identiteta ličnosti. Naime, tvrdilo se da pri ponovnom bivanju (punarbhava) to nije niti ista, niti druga osoba. Ista je samo ulančanost koja vodi ponavljanju. Ono što načelno razlikuje shvatanja reinkarnacije u primitivnim društvima, od shvatanja u razvijenim kulturama starog veka, jeste etička uloga reinkarnacije.

 

U prvima, reinkarnacija je uobličenje ideje o neuništivom lancu života i otelovljenju predaka u potomcima. Mnoge kulture imale su pojedince koji su tvrdili da su ranije živeli i da o tome imaju neka sećanja. To je pre svega odgovor na etički problem ili pitanje: čime objasniti različite (dobre i zle) Ijudske sudbine i kako uvesti etičko poravnanje koje će prevazilaziti granice jednog života. U hrišćanstvu tu ulogu vrše praroditeljski greh, besmrtnost duše i »neznani putevi Gospodnji«.

 

Kao svojevrsna reakcija na ideju reinkarnacije razvijaju se u Indiji i Grčkoj učenja o oslobođenju. Ona su pretežno filozofskog karaktera, ali su često data u religijskom kontekstu ili su isprepletana sa religijskim shvatanjima izbavljenja.

 

U ideji oslobođenja objedinjena su dva cilja: da se ne pribegne prvom shvatanju (smrt kao potpuni kraj), a da se izbegne beskrajno ponavljanje reinkamacija. Stoga je oslobođenje često shvatano kao stapanje sa apsolutom (ekstasis, ili osećanje bezmernog širenja preko granica vlastitog iderititeta).

 

Po tome se oslobodenje i razlikovalo od religijske ideje spasenja koja je obećavala spas individualnosti, uz otklanjanje uobičajenih ograničenja telesne egzistecije, a zadržavanje prijatnih strana telesnosti. Ponekad se misli da su azijska učenja o oslobođenju (uključujući tu i oslobađanje od reinkarnacije) nastala kao reakcije na teške životne prilike.

 

Na isti način se tumači hrišćansko učenje o spasu i vera u uskrsnuće, rajsko naselje, nagradu (odnosno kaznu) posle smrti itd. Obično se, pritom, ima u vidu težak život u odnosno težak položaj jevrejske sirotinje i robova u Rimskom carstvu.

 

Učenje o oslobođenju, reinkarnaciji uče mnogi gnostičari, grčki filozofi Pitagora, Empedokle, Platon.. Nastavićemo sa ovom veoma zanimljivom temom, iz različitih uglova posmatranja, koja je prepuna  spoznajom različite dubine!